Питања и одговори

Шема оцењивања усаглашености је систем оцењивања који се односи на специфициране предмете оцењивања усаглашености и на које се специфицирани захтеви, прописи и поступци примењују. Израз ''програм'' користи се у неким земљама да изрази исто што и ''шема'' у оквиру функционисања система за оцену усаглашености.

Заштитна клаузула у законодавству Србије прописана је у два закона и то:

• у Закону о техничким захтевима за производе и оцењивање усаглашености производа – у члановима 41. и 43. прописује се поступање надлежног инспектора у случају када усаглашени производа представља ризик. 

Чланом 41. прописано је да ако, након спроведених провера из члана 40. став 1. овог закона, надлежни инспектор утврди да производ, иако је усаглашен са техничким прописом, представља ризик за здравље и безбедност људи или за други аспект заштите јавног интереса, налаже испоручиоцу да предузме одговарајуће корективне радње како би обезбедио да производ, приликом стављања на тржиште више не представља ризик или да буде повучен или опозван у разумном року, о чему одлучује сразмерно ризику који тај производ представља. Испоручилац обезбеђује предузимање корективних радњи из става 1. овог члана за све производе које је испоручио на тржишту, за које је утврђено да представљају ризик.

Такође чланом 43. прписано је да, изузетно од одредаба чл. 40-42, надлежни инспектор предузима одговарајућу меру за ограничавање или забрану испоруке производа на тржишту, којом се налаже повлачење или опозив производа, без претходног налагања корективних радњи, за производе за које утврди да представљају озбиљан ризик у складу са законом којим се уређује тржишни надзор.

• у Закону о општој безбедности производа – у члану 9. који гласи:

„Орган надлежан за предузимање одговарајућих мера у складу са овлашћењима утврђеним овим и другим законима (у даљем тексту: надлежни орган) може да предузме одговарајуће мере ако постоје докази да је производ опасан иако тај производ испуњава захтеве за безбедност који су утврђени посебним прописима из члана 2. овог закона, односно испуњава критеријуме за оцењивање усаглашености из чл. 7. и 8. овог закона”.

 Дакле, уколико због неких околности у току тржишног надзора надлежна инспекција процени да је производ опасан, могу се предузети мере повлачења или опозива предметног производа са тржиштa чак и онда када је произвођач испунио и доказао да је испунио све прописане техничке захтеве.

Овим је, поред редовних мера прописаних кроз два горе наведена закона и техничке прописе који се позивају на њих, као правни извор, створен оквир да се опасан производ не може наћи на тржишту Републике Србије.

Оцењивање усаглашености производа је уређено Законом о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености („Службени гласник РС”, број 49/21), а начин спровођења оцењивања усаглашености је уређен Уредбом о начину спровођења оцењивања усаглашености и исправи о усаглашености („Службени гласник РС”, број 127/21).

Оцењивање усаглашености је поступак којим се утврђује да ли су испуњени одређени захтеви за производ, процес, услугу, систем, лице или тело.

Разликују се два основна типа оцењивања усаглашености:

• Оцењивање усаглашености када је потребно учешће тзв. треће независне стране:

- Трећа независна страна је тело за оцењивање усаглашености које је независно и од произвођача и од потрошача, односно крајњег корисника производа;

- У Европској унији тело за оцењивање усаглашености је нотификовано тело при Европској комисији, а у Републици Србији је то именовано тело (именује га надлежни министар), а ређе само акредитовано тело, (акредитовано од стране Акредитационог тела Србије);

• Оцењивање усаглашености када није потребно учешће треће стране:

- Овај тип оцењивања усгалашености спроводи сам произвођач кроз тзв. интерну контролу производње.

Чиме се прописује оцењивање усаглашености производа?

Техничким прописом, дакле прописом којим се уређују технички захтеви за производ или групу производа, захтеви за заштиту здравља и безбедност и други захтеви и услови који треба да буду испуњени пре него што се производ стави на тржиште или употребу, прописује се обавеза оцењивања усаглашености, врста поступка (модула) за оцењивање усаглашености, као и садржина прописаних модула оцењивања усаглашености.

У овом случају реч је о обавезном оцењивању усаглашености, јер се техничким прописом прописује да производ мора бити усаглашен са битним захтевима из тог прописа, ко спроводи оцењивање усаглашеностии на који начин се та усаглашеност оцењује.

За разлику од обавезног оцењивања усаглашености постоји и тзв. добровољно оцењивање усаглашености, а то је оно оцењивање усаглашености које није прописано техничким прописом, већ се производ усаглашава само са захтевима из одговарајућег стандарда чија је примена добровољна.

Који поступци оцењивања усаглашености се могу прописати техничким прописом?

Поступци (модули) за оцењивање усаглашености који се могу прописати у техничком законодавству ЕУ, као и у српским техничким прописима којима се преузимају ЕУ директиве су следећи:

1) Модул А - Интерна контрола производње;

2) Модул А1 - Интерна контрола производње и надгледано испитивање производа;

3) Модул А2 - Интерна контрола производње и надгледано испитивање производа у насумичним интервалима;

4) Модул Б - Преглед типа;

5) Модул Ц - Усаглашеност са типом на основу интерне контроле производње;

6) Модул Ц1 - Усаглашеност са типом на основу интерне контроле производње и надгледаног испитивања производа;

7) Модул Ц2 - Усаглашеност са типом на основу интерне контроле производње и надгледаног испитивања производа у насумичним интервалима;

8) Модул Д - Усаглашеност са типом на основу обезбеђења квалитета производње;

9) Модул Д1 - Обезбеђење квалитета процеса производње;

10) Модул Е - Усаглашеност са типом на основу обезбеђења квалитета производа;

11) Модул Е1 - Обезбеђење квалитета завршне контроле и испитивања производа;

12) Модул Ф - Усаглашеност са типом на основу верификације производа;

13) Модул Ф1 - Усаглашеност на основу верификације производа;                                             

14) Модул Г - Усаглашеност на основу појединачне верификације;

15) Модул Х - Усаглашеност на основу потпуног обезбеђења квалитета;

16) Модул Х1 - Усаглашеност на основу потпуног обезбеђења квалитета и прегледа пројекта.

Наведени модули оцењивања усаглашености могу се примењивати појединачно или у комбинацији, у зависности како је то прописано.

Уредба о начину спровођења оцењивања усаглашености и исправи о усаглашености („Службени гласник РС”, број 127/21), у Прилогу 1 прописује називе модула и садржи детаљан опис сваког модула, а детаљна садржина модула може бити прописана и појединачним техничким прописом.

Садржина свих модула обједињена је у Одлуци бр. 768/2008/ЕЗ Европског парламента и Савета о заједничком оквиру за трговање производима од 9. јула 2008. године.

Ко може да спроведе оцењивање усаглашености?

У складу са Законом и Уредбом, оцењивање усаглашености могу да спроводе или у њему учествују различита лица у зависности од сложености производа и од ризика које производ може да представља. То могу бити следећа лица:

-  произвођач;

-  именовано тело за оцењивање усаглашености;

-  орган државне управе.

Које ће од наведених лица спроводити оцењивање усаглашености одређује се техничким прописом.

У којим случајевима производ не мора да буде усаглашен са прописаним захтевима?

Основно правило у вези са усаглашеношћу производа је да се производ се ставља на тржиште, односно испоручује на тржиште само ако је усаглашен са прописаним техничким захтевима, ако је његова усаглашеност оцењена према прописаном поступку, ако је означен у складу са прописима и ако га прате прописане исправе о усаглашености и друга прописана документација.

Изузетно, производ не мора бити усаглашен са прописаним захтевима, за њега не мора бити издата прописана исправа о усаглашености нити стављен прописани знак усаглашености у следећим случајевима:

• ако је производ намењен искључиво за потребе приказивања на сајмовима, изложбама или сличним манифестацијама, без обзира да ли се ради о домаћем или увозном производу;

У овом случају на производ се обавезно мора ставити писано обавештење да производ није усаглашен са прописаним захтевима и да се неће стављати на тржиште или употребу пре него што буде усаглашен.

• ако производ служи искључиво као узорак за потребе међулабораторијског или сличног испитивања.

Ако се ради о увозним производима, и у једном и у другом случају, препорука је да произвођач или увозник сачини писану изјаву за потребе царине, о томе за шта је производ намењен уз обавезну констатацију да се наће стављати односно испоручивати на тржиште.

На који начин произвођач спроводи оцењивање усаглашености?

Када је техничким прописом утврђено да оцењивање усаглашености спроводи произвођач, тим прописом прописују се и захтеви везани за интерну или фабричку контролу производње.

Ко може да поднесе захтев за спровођење оцењивања усаглашености именованом телу?

Према одредби члана 5. став 1. Уредбе о начину спровођења оцењивања усаглашености и исправи о усаглашености, захтев за спровођење оцењивања усаглашености може да поднесе произвођач (домаћи или страни) или његов заступник, као и увозник, односно друхо лице ако је то прописано техничким прописом.

Које податке мора да садржи захтев за спровођење оцењивања усаглашености?

Подаци које захтев за спровођење оцењивања усаглашености обавезно мора да садржи наведени су у ставу 2. члана 5. Уредбе. Ти подаци се односе на:

• пословно име, односно име или назив, адресу седишта подносиоца захтева и адресу електронске поште;
• идентификацију и име лица које је овлашћено да представља подносиоца захтева;
• врсту, односно назив и опис производа који је предмет оцењивања усаглашености, као и обим захтеваног оцењивања усаглашености;
• назив техничког прописа на основу кога се тражи оцењивање усаглашености, укључујући и број службеног гласила Републике Србије у коме је тај пропис објављен;
• врсту техничке и друге документације потребне за оцењивање усаглашености, која се прилаже уз захтев;
• податке о томе да ли је, пре подношења захтева, вршено оцењивање усаглашености за исти производ код другог Именованог тела. Овај податак се обавезно поткрепљује писменом изјавом.

Уз захтев се подносе и одговарајућа документација потребна за оцењивање усаглашености. Нема правних сметњи да се захтева и потребна документација у електронском облику. Међусобна права и обавезе, као и висина трошкова оцењивања усаглашености се уређују уговором између подносиоца захтева и Именованог тела.

Која се права и обавезе подносиоца захтева не могу искључити уговором?

Права подносиоца захтева која се не могу искључити уговором су:

• да поднесе приговор на рад и одлуке тела у вези са спровођењем оцењивања усаглашености;
• да повуче захтев, односно, одустане од започетог спровођења оцењивања усаглашености;
• да поднесе представку, односно обавести надлежно министарство о поступању именованог тела којима се крше одредбе уговора, односно обавезе Именованог тела прописане Уредбом;
• да, по захтеву Именованог тела, одлучи да ли ће спровести делимично оцењивање усаглашености у обиму који је могућ према расположивој документацији.

Обавезе подносиоца захтева које се не могу искључити уговором су:

• да, после спроведеног оцењивања усаглашености и издате исправе о усаглашености омогући Именованом телу накнадне провере усаглашености производа, односно провере да ли производ и даље испуњава захтеве техничког прописа;
• да подносилац захтева омогући ново спровођење оцењивања усаглашености ако је производ за који је раније издата исправа о усаглашености у знатној мери измењен тако да су те измене утицале на промене битних својстава производа.

Које су права и обавезе именованог тела у односу на подносиоца захтева за спровођење оцењивања усаглашености?

У складу са Уредбом, права именованих тела за оцењивање усаглашености су следећа:

• да врше контролу, односно да провере да ли производи за које је издата одговарајућа исправа о усаглашености и даље испуњавају прописане захтеве;
• да понови спровођење оцењивања усаглашености, ако провером утврди да је производ који је раније био предмет оцењивања тако измењен да су те измене утицале и битно измениле својства производа;
• да приликом провере, ако је то одговарајуће, тражи од подносиоца захтева да предузме одговарајуће корективне мере;
• да привремено или трајно, одузме или ограничи важење издате исправе о усаглашености, ако подносилац захтева не предузме тражене корективне мере о чему обавештава надлежног инспектора и надлежно министарство.

У складу са Уредбом, именована тела за оцењивање усаглашености имају следеће обавезе:

• да спроведе оцењивање усаглашености само у обиму који је потребан, у складу са техничким прописом, без додатних захтева према подносиоцу захтева;
• да спроведе оцењивање усаглашености ефикасно и економично, у најкраћем могућем року и са највећим степеном стручности и професионалности;
• да, на његово тражење, обавести подносиоца захтева о стању поступка оцењивања усаглашености и евентуалним разлозима за кашњење, као и да му пружа друга потребна обавештења;
• да обезбеди брзо и ефикасно поступање по приговорима на рад и одлуке Именованог тела;
• да захтева од подносиоца захтева само информације неопходне за спровођење оцењивања усаглашености, као и да обезбеди поверљивост свих информација прибављених током оцењивања усаглашености;
• да, када обавља узорковање, узорковање не врши на начин којим се стварају непотребна оптерећења подносиоцу захтева;
• да са другим Именованим телима сарађује и размењује информације, укључујући и информације у вези са негативним резултатима оцењивања усаглашености, привременом или трајном одузимању исправа о усаглашености или ограничењу важења издатих исправа о усаглашености, ради уједначавања праксе оцењивања усаглашености и спречавања потенцијалних злоупотреба у вези са оцењивањем усаглашености;
• да води евиденцију о издатим и одузетим исправама о усаглашености, ограничавању важења издатих исправа о усаглашености, као и о одбијању издавања исправа о усаглашености;

да чува документацију о резултатима испитивања и друге податке, као и техничку и другу документацију у вези са спроведеним поступком оцењивања усаглашености и издатом исправом о усаглашености, у року од десет година од дана издавања исправе о усаглашености, односно од дана сваког појединачно спроведеног оцењивања усаглашености, ако техничким прописом није другачије одређено.

Исправа о усаглашености је документ којим се потврђује да је производ усаглашен са захтевима из техничког прописа. Ти захтеви могу бити различити, а најчешће је реч о безбедносним и другим техничким захтевима.

Исправа о усаглашености је резултат спроведеног одговарајућег поступка оцењивања усаглашености. Постоје различите врсте исправа о усаглашености, као што су: сертификат, декларација о усаглашености, извештај о испитивању, извештај о контролисању или други документ којим се потврђује усаглашеност производа са прописаним захтевима (Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености - „Службени гласник РС”, број 49/21 и Уредба о начину спровођења оцењивања усаглашености и исправи о усаглашености - „Службени гласник РС”, број 127/21.

Техничким прописом се прописује врста исправе о усаглашености која се захтева за конкретан производ или групу производа.

Да ли се може тражити од именованог тела да на основу иностране исправе о усаглашености за одређени производ изда одговарајућу домаћу исправу о усаглашености без додатног испитивања производа?

За производ који прати инострана исправа о усаглашености, именовано тело може да изда домаћу исправу о усаглашености без спровођења оцењивања усаглашености, ако су именовано тело и тело које је издало инострану исправу о усаглашености потписници споразума о узајамном прихватању резултата оцењивања усаглашености или су чланови међународног система за оцењивање усаглашености.

Именовано тело може да сачини и изда домаћу исправу о усаглашености без спровођења оцењивања усаглашености и у случају када је тело које је издало инострану исправу о усаглашености уписано у регистар нотификованих тела за оцењивање усаглашености који води Европска комисија, односно када је тело које је издало инострану исправу о усаглашености акредитовано од стране националног тела за акредитацију које је потписник споразума о признавању еквивалентности система акредитације (нпр. ЕА/MLA).

Иако je ова могућност превасходно намењена за олакшање увоза производа, може се закључити да се и за домаћи производ кога прати инострана исправа о усаглашености може донети одговарајућа исправа о усаглашености од стране домаћег Именованог тела, без поновног испитивања тог производа.

Наведено се заснива на интенцији избегавања двоструког испитивања односно сертификације за производе чија усаглашеност је већ оцењена, а имајући у виду следеће разлоге:

• домаћи произвођачи, у одређеним случајевима, не могу да обаве одређена испитивања, односно сертификацију својих производа у Републици Србији због недостатка одговарајућих Именованих односно акредитованих тела, па су стога принуђени да оцењивање усглашености изврше у иностранству;
• суштина иностране исправе о усаглашености производа не зависи од порекла производа;
• поштовање начела равноправног третмана страних и домаћих производа као фундаменталног начела Светске трговинске организације.

Под којим условима домаће именовано тело може да изда одговарајућу домаћу исправу о усаглашености без додатног испитивања производа, односно без поновног спровођења оцењивања усаглашености?

Домаће именовано тело може да изда одговарајућу домаћу исправу о усаглашености без додатног испитивања производа, односно без поновног спровођења оцењивања усаглашености, ако је испуњен најмање један од следећих услова:

• да су домаће именовано тело и инострано тело за оцењивање усаглашености, које је издало предметну инострану исправу о усаглашености, потписници споразума о узајамном прихватању резултата оцењивања усаглашености;
• да су домаће именовано тело и инострано тело за оцењивање усаглашености, чланови међународног система за оцењивање усаглашености (нпр. тзв. СВ шеме);
• да је инострано тело које је издало инострану исправу о усаглашености уписано у регистар нотификованих тела за оцењивање усаглашености који води Европска комисија; 
• да су национално тело за акредитацију које је акртедитовало тело за оцењивање усаглашености које је издало инострану исправу о усаглашености и Акредитационо тело Србије закључиле споразум о узајамном прихватању еквивалентности система акредитације (нпр. ЕА-МЛА);

Посебно треба истаћи да је у мају 2012. године Акредитационо тело Србије по први пут потписало споразум о узајамном признавању техничке оспособљености акредитованих тела за оцењивања усаглашености са Европском Организацијом за акредитацију (ЕА-МЛА споразум којi одржава до данас), што значи да домаће именовано, односно акредитовано тело има правни основ да изда домаћу одговарајућу исправу о усаглашености на основу иностране исправе о усаглашености коју је за неки производ сачинило и издало било које акредитовано тело у Европској унији, без додатног испитивања, односно сертификације производа.

Декларација о усаглашености представља једну од најважнијих исправа (докумената) за велики број производа који се стављају на тржиште или у употребу у Републици Србији. То је, пре свега, случај са електричном опремом, електромагнетском компатибилношћу,  машинама, лифтовима, личном заштитном опремом и др.

Декларација о усаглашености је обавезан „излазни” документ за производе који се стављају на тржиште или у употребу. Ова исправа представља неку врсту правне изјаве којом произвођач или његов заступник потврђује: да су испуњени сви одговарајући захтеви из техничког прописа; да поседује техничку документацију, односно другу документацију о испитивањима, којом се несумњиво потврђује испуњеност захтева из техничког прописа, као и да преузима одговорност за усаглашеност производа са прописаним захтевима, односно за безбедност производа.

Шта чини садржину декларације о усаглашености?

Општи елементи које свака Декларације о усаглашености мора, минимално, да садржи прописани су Уредбом о начину спровођења оцењивања усаглашености и исправи о усаглашености (члан 27.).

У складу са Уредбом, Декларација о усаглашености садржи, нарочито:

1) јединствени идентификациони број производа, уколико је то прописано техничким прописом;

2) пословно име, односно име или назив и адресу седишта произвођача или заступника;

3) опис производа (може бити праћен фотографијом, ако је то одговарајуће) који садржи назив, марку, тип, односно модел или друге податке, ради ближе идентификације производа;

4) изричиту изјаву којом се потврђује да је производ усаглашен са захтевима техничког прописа и назив тог прописа, укључујући и број службеног гласила у коме је тај пропис објављен;

5) податке о примењеним стандардима или техничким спецификацијама на које се технички пропис позива, а у односу на које се изјављује да постоји усаглашеност, уколико је то прописано техничким прописом;

6) идентификацију и потпис овлашћеног лица, одговорног за издавање Декларације у име произвођача или његовог заступника;

7) место и датум издавања Декларације. 

Осим наведених података Декларација може да садржи и друге податке утврђене посебним техничким прописом. Тако се, понекад, техничким прописом може прописати и форма или начин на који се Декларација о усаглашености сачињава (форма декларације; облик, врста и величина слова и сл.), као и означавање године у којој је стављен знак усаглашености. Такође, могуће је и да сам произвођач, осим минимално прописаних података, у Декларацији о усаглашености наведе и неки други податак за који он сматра да је од важности (нпр. у декларацији о усаглашености се могу навести подаци који се односе на пословно име, односно име или назив и адресу седишта или пребивалишта лица овлашћеног да састави техничку документацију иако то није прописано техничким прописом).

Подаци потребни за опис и идентификацију производа, требало би, у основи, да буду исти они као и на производу. Циљ ових информација је да омогући како кориснику тако и органима тржишног надзора да без икакве сумње идентификују производ на кога се односи декларација о усаглашености. Опште је правило да у декларацији о усаглашености за одређене производе, као што су машине, електрични уређаји, лифтови и/или безбедносне компоненте лифтова и сл., треба да буду назначени серијски бројеви тих производа ради њихове идентификације. Такође, серијски број производа доводи у везу конкретан производ са декларацијом о усаглашености која га прати;

Кључни елемент декларације о усаглашености је назив техничког прописа, јер произвођач изричито мора да потврди да је производ усаглашен са свим релевантним, односно битним захтевима из техничког прописа, као и да је спроведено прописано оцењивање усаглашености. Када један производ подлеже и другим прописима, усаглашеност са тим другим техничким прописима такође мора бити назначена. Произвођач може да сачини једну декларацију о усаглашености за све техничке прописе који се односе на конкретни производ, под условом да та декларација садржи све информације које захтева сваки пропис.

Подаци о примењеним стандардима представљају претпоставку да је произвођач применио све захтеве, односно спецификације из стандарда у целости. Ако произвођач није применио све захтеве из стандарда, односно спецификације, он то мора да назначи у декларацији о усаглашености. 

Идентификација лица подразумева име, презиме и функцију лица одговорног за сачињавање, односно издавање декларације. То може бити директор привредног субјекта или било које друго лице у привредном субјекту које је овлашћено за потписивање.

Навођење времена и места издавања декларације је уобичајен захтев за документ који се потписује. Место које треба назначити је обично место у коме су регистроване пословне просторије произвођача или његовог заступника. С обзиром на то да декларација о усаглашености мора да буде сачињена пре него што се производ стави на тржиште или пусти у употребу, датум наведен у декларацији о усаглашености не сме да буде каснији од датума стављања производа на тржиште, или ако је производ за сопствену употребу произвођача, не каснији од пуштања тог производа у употребу.

Ко може да сачини, односно изда декларацију о усаглашености?

Сачињавање, односно издавање декларација о усаглашености је увек обавеза произвођача, с тим што он ту обавезу може писаним овлашћењем пренети на свог заступника, ако га има.

Декларација о усаглашености је резултат спроведеног поступка оцењивања усаглашености, без обзира на то да ли тај поступак спроводи произвођач (поступак интерне контроле производње) или то чини трећа „независна” страна. Када произвођач сам спроводи поступак оцењивања усаглашености, декларација о усаглашености је једина исправа о усаглашености производа која се издаје. У случају да поступак оцењивања усаглашености спроводи трећа „независна” страна, осим декларације о усаглашености, постоје и друге исправе о усаглашености које сачињава та трећа страна (извештај о испитивању, сертификат и сл.). На основу тих исправа, произвођач издаје декларацију о усаглашености.

На ком језику се издаје декларација о усаглашености производа?

Декларацијa о усаглашености мора бити сачињена у складу са законом којим се уређује службена употреба језика и писма (по правилу на српском језику). Ако се ради о производима из увоза, оригинални примерак декларације о усаглашености на страном језику, мора бити праћен и њеним преводом на српски језик. Превод на српски језик може сачинити инострани произвођач, његов заступник или увозник.

Да ли је декларација о усаглашености исправа која обавезно мора да прати производ приликом његовог стављања на тржиште?

Према српским важећим техичким прописима, који прописују обавезно сачињавање декларације о усаглашености, ова исправа мора обавезно да прати производ на који се односи приликом његовог стављања на тржиште. Наиме, испоручилац производа на тржиште Србије је дужан да за такав производ обезбеди један примерак оригиналне декларације о усаглашености. За производе из увоза, поред оригиналног примерка декларације усаглашености (или њене фотокопије) потребан је и превод на српски језик. То не значи да на сваком малопродајном месту мора бити један примерак декларације о усаглашености за одређене производе, већ да је доступност те декларације обезебеђена тако што исту мора да поседује произвођач, односно увозник тих производа те да се она, на захтев надлежног органа тржишног надзора, може промптно ставити на увид и располагање.

Испоручилац, може оригиналну декларацију о усаглашености, односно превод те декларације на српски језик учинити доступном на својој службеној интернет страници, при чему адресу интернет странице наводи у упутству за употребу тог производа.

Да ли се декларација о усаглашености сачињава као засебан документ или се може наћи у оквиру неког другог документа?

Иако технички прописи, који предвиђају сачињавање, односно издавање декларације о усаглашености, не прописују изричито да ли декларација о усаглашености мора да буде издата као засебан документ или у оквиру неке друге исправе, у складу са ставом министарства надлежног за послове техничких прописа тј. инфраструктуре квалитета, декларација о усаглашености би требало да буде издата као засебан документ. Осим тога, садржина декларације, делом или у целини би могла да буде и наведена и у упутству за употребу или неком другом документу који прати производ. 

Да ли се декларација о усаглашености за производе из области машина, електричне опреме, електромагнетне компатибилности, личне заштитне опреме или лифтова, мора позивати искључиво на српски технички пропис којим су прописани битни захтеви за те производе?

Правило је да се декларација о усаглашености производа, без обзира да ли је реч о домаћем производу или производу из увоза, увек мора позивати на српски технички пропис којим су прописани битни захтеви за тај производ.

Ово је опште правило које је прописано чланом 25. став 1. тачка 5) Уредбе о начину спровођења оцењивања усаглашености, садржају исправе о усаглашености, као и облику, изгледу и садржају знака усаглашености („Службени гласник РС”, број 98/09). То правило садрже и српски технички прописи којим су преузете европске Директиве Новог приступа, нпр. у области машина, електричне опреме, електромагнетне компатибилности, личне заштитне опреме или лифтова.

Дакле, наведена Уредба и српски технички прописи прописују да сачињавањем декларације о усаглашености произвођач или његов заступник (без обзира да ли је у питању домаћи или страни произвођач или заступник) потврђује да су испуњени сви одговарајући захтеви из српског техничког прописа који се примењује на одређен производ.

Изузетно, када су у питању производи из увоза који су произведени у земљама Европске Уније или ЕФТА, декларација о усаглашености не мора да се позива на српски технички пропис, већ је довољно позивање на одговарајућу Директиву Новог приступа која је преузета у српски правни систем. Таква декларација о усаглашености у којој страни произвођач или његов заступник потврђује да су испуњени сви одговарајући захтеви из Директиве који се примењују на конкретан производ је пуноважна и прихватљива у правном систему Републике Србије. Ово с тога, што су српски технички прописи, којима се преузимају европске Директиве Новог приступа, усклађени са свим начелима и битним захтевима из тих Директива.

Када је реч о производима који се увозе из других земаља, ван ЕУ и ЕФТА, декларација усаглашености за те производе може да садржи позивање или на српски технички пропис којима се прописују битни захтеви за те производе или на одговарајућу европску Директиву Новог приступа. Дакле, уколико се декларација о усаглашености за производе који долазе из „треће земље“ позива само на национални технички пропис те земље, таква декларација о усаглашености не би била прихватљива у правном систему Републике Србије. 

Потврда о усаглашености је нова, специфична врста исправе усаглашености којом се потврђује усаглашеност одређеног производа са одговарајућим захтевима из техничког прописа и која није карактеристична за све техничке прописе. Ова исправа је уведена у српско техничко законодавство кроз три правилника и то: Правилник о електричној опреми намењеној за употребу у оквиру одређених граница напона, Правилник о електромагнетској компатибилности и Правилник о безбедности машина („Службени гласник РС”, број 13/10).

Овим правилницима прописана је обавезност издавања Потврде о усаглашености за електричне и електронске уређаје и апарате, који су намењени за употребу у оквиру граница напона између 50 и 1000V за наизменичну струју, као и 75 и 1000V за једносмерну струју, и за електромагнетску компатибилност апарата.

Потврда о усаглашености се обавезно издаје и за следеће врсте машина:

• лифтови на електрични погон за вертикални превоз терета са кабином у коју није могућ приступ људи;
• ланци и саставни елементи ланаца;
• челична ужад за општу намену;
• преносни алати са електромоторима називног наизменичног напона до 250V за употребу у домаћинству и сличну употребу.

Потврда усаглашености, као врста исправе о усаглашености не постоји у европским Директивама Новог приступа у областима електричне опреме, електромагнетске компатибилности и машина. У наведеним областима основни модул оцењивања усаглашености производа са прописаним захтевима из Директиве врши сам произвођач. У старом српском техничком законодавству за производе из ових области било је прописано обавезно оцењивање усаглашености од треће независне стране (сертификациона тела за оцењивање усаглашености), као и обавезно издавање сертификата. У овим областима, у новом српском техничком законодавству напуштен је систем обавезне сертификације, с тим што је у прелазном периоду до уласка Србије у ЕУ задржана специфична врста контроле производа из наведених области. Намера законодавца је очигледно била да од строге и скупе процедуре оцењивања усаглашености пређе на једноставнији и јефтинији поступак оцењивања усаглашености. Међутим, овај прелазак се није могао учинити радикално и одједном, већ је било потребно оставити прелазни период за прилагођавање свих актера на тржишту. 

Ко издаје потврду о усаглашености?

Потврду о усаглашености сачињава, односно издаје тело за оцењивање усаглашености које је именовано од стране министра надлежног за послове привреде (Именовано тело). Сва именована тела за оцењивање усаглашености се налазе у Регистру Именованих тела који се у електронској форми води у Министарству надлежном за послове привреде. Адреса сајта на коме се може извршити претрага овог регистара је: www. tehnis.privreda.gov.rs.

Ко може да поднесе захтев за издавање потврде о усаглашености?

Захтев за издавање потврде о усаглашености може да поднесе произвођач, домаћи или страни, његов заступник, огранак или представништво страног произвођача у Србији или увозник производа. Захтев се подноси пре стављања производа на тржиште Републике Србије и/или употребу.

Која документација је потребна за издавање потврде о усаглашености?

За издавање потврде о усаглашености, подносилац захтева обезбеђује и доставља именованом телу примерак декларације о усаглашености за конкретни производ или њену фотокопију и одговарајући део техничке документације кој је потребан за потврђивање усаглашености конкретног производа са захтевима из техничког прописа. Најчешће је то Извештај о испитивању производа на стандарде који су наведени у декларацији о усаглашености. Наведена документација се може доставити именованом телу и у електронском облику.

Шта чини садржину потврде о усаглашености?

Потврда о усаглашености обавезно мора да садржи: податке о произвођачу, врсти односно типу производа чија се усаглашеност потврђује, назив техничког прописа - правилника са чијим захтевима је оцењена усаглашеност, као број „Службеног гласника Републике Србије” у коме је тај правилник објављен, јединствени број именованог тела које је издало потврду о усаглашености (број из Регистра именованих тела), место и датум издавања потврде о усаглашености. Потврда о усаглашености може да садржи и друге податке, као што су подаци о подносиоцу захтева за издавање ове потврде и др.

Да ли једна потврда о усаглашености може да обухвати усаглашеност више типова производа?

Нема правних сметњи да се једна потврда о усаглашености односи на више типова производа, под условом да се ради о истој врсти производа (различити типови сијалица и сл.), без обзира да ли је за сваки тип производа издата једна декларација о усаглашености или једна декларација о усаглашености обухвата више типова производа. У пракси се ова могућност најчешће користи код увоза веома великог броја различитих типова истог производа, чиме се излази у сусрет захтевима клијената, а све у циљу ефикасности и економичности поступка издавања потврде о усаглашености.

Да ли се може издати једна потврда о усаглашености за производ који је предмет више различитих техничких прописа-правилника?

У пракси се најчешће дешава да је један производ предмет различитих техничких прописа (нпр. електрични штедњак је предмет и Правилника о електричној опреми намењеној за употребу у оквиру одређених граница напона и Правилника о електромагнетској компатибилности).

У том случају, без обзира да ли је за исти производ издата једна или више декларација о усаглашености, нема правних сметњи да једна потврда o усаглашености обухвати оцену усаглашености производа са свим техничким прописима-правилницима који се односе на тај производ. 

Да ли потврда о усаглашености мора да прати производ приликом његовог стављања на тржиште? 

У складу са Правилником о електричној опреми намењеној за употребу у оквиру одређених граница напона, Правилником о електромагнетској компатибилности и Правилником о безбедности машина, издате потврде о усаглашености морају да прате производ приликом његовог стављања на тржиште. Ово с обзиром на то да ова потврда о усаглашености, осим декларације о усаглашености, представља доказ о усаглашености производа са прописаним захтевима из наведених правилника и да је испоручилац производа дужан да, приликом увоза, стави на располагање надлежном царинском органу (ако је производ наведен у Прилогу 5 А Одлуке о одређивању робе за чији је увоз, извоз, односно транзит прописано прибављање одређених исправа - „Службени гласник РС” број 49/13), односно надлежном инспектору на његов захтев.

На који временски период се издаје потврда о усаглашености?

У складу са Правилником о електричној опреми намењеној за употребу у оквиру одређених граница напона, Правилником о електромагнетској компатибилности и Правилником о безбедности машина, издата потврда о усаглашености важи за исти тип, односно врсту производа истог произвођача три године од дана издавања. Међутим, за нове испоруке производа из увоза, истог произвођача, врсте, односно истог типа није потребно подносити нови захтев за издавање потврде о усаглашености. У том случају, уместо потврде о усаглашености може се користити извод из евиденције о издатим потврдама о усаглашености који издаје именовано тело. Наиме, именовано тело, у електронској форми, води евиденцију о издатим потврдама о усаглашености и на захтев произвођача или његовог заступника, односно увозника издаје извод из евиденције. Ова евиденција је јавно доступна свим заинтересованим странама. Извод из евиденције о издатој потврди о усаглашености има рок важења који је идентичан року важења за конкретно издату потврду о усаглашености.

Да ли обавеза прибављања потврде о усаглашености осим за увознике, важи и за домаће произвођаче?

У складу са Правилником о електричној опреми намењеној за употребу у оквиру одређених граница напона, Правилником о електромагнетској компатибилности и Правилником о безбедности машина, прописано је као правило да обавеза прибављања потврде о усаглашености важи како за увознике, тако и за домаће произвођаче.

Само изузетно, ако је у фази пројектовања, односно израде свог производа, укључио именовано тело за оцењивање усаглашености, домаћи произвођач неће имати обавезу да прибави потврду о усаглашености. Именовано тело може да обави испитивање производа, а у сваком случају врши преглед комплетне техничке документације и оцењује да ли та документација доказује испуњеност прописаних захтева. У том случају именовано тело сачињава писану изјаву којом се потврђује усаглашеност производа, а та изјава је саставни део техничке документације. При томе, домаћи произвођач је обавезан да се у декларацији о усаглашености производа позове на изјаву и именовано тело које је учествовало у прегледу техничке документације и сачинило ту изјаву. 

Да ли издату потврду о усаглашености може да користи и неко друго лице, осим оног на кога та потврда гласи? 

Нема правних сметњи да се потврда о усаглашености издата на захтев једног привредног субјекта (најчешће је то инострани произвођач или његов заступник, представништво или огранак страног произвођача), користи од стране других лица приликом увоза и испоруке тих производа на тржиште Републике Србије. Ово је због тога што суштину сваке потврде о усаглашености чини податак о врсти, односно типу производа, податак о произвођачу тог производа, као и податак о називу техничког прописа-правилника са којим је тај производ усаглашен.

С обзиром на то, за потврду о усаглашености није од битног значаја на чији је захтев она издата.

Ради сигурности у правном промету, потребно је да тај други корисник потврде о усаглашености (увозник или други испоручилац производа) има писмено овлашћење за њено коришћење, односно употребу. То овлашћење важило би до рока означеног у овлашћењу или до његовог опозива, а најкасније до истека рока важења потврде о усаглашености на коју се то овлашћење односи.

Да ли се извод из евиденције издатих потврда о усаглашености од стране именованог тела може користити од стране лица која се у изводу не наводе као подносиоци захтева за његово издавање?

Извод из евиденције издатих потврда о усаглашености од стране именованог тела, у правном промету не може да користи друго лице, осим лица које је у изводу означен као подносилац захтева за његово издавање, нити се право на коришћење тог извода може преностити писменим овлашћењем на друга лица.

Ово, с обзиром на то да свако заинтересовано лице има могућност увида у електронску евиденицију издатих потврда и да може захтевати и добити извод из те евиденције на брз и једноставан начин.

Шта обухвата интерна контрола производње?

Интерна контрола производње (модул А оцењивања усаглашености) обухвата све активности и обавезе које мора да предузме произвођач од пројектовања, преко израде производа до сачињавања Декларације о усаглашености и стављања знака о усаглашености на производ. Све ове активности треба да обезбеде и потврде да производ испуњава битне захтеве из техничког прописа који су прописани за тај производ.

Обавезе произвођача односе се на сачињавање техничке документације, процес производње, сачињавање декларације о усаглашености и стављање знака о усаглашености. Модул А има два подмодула: Модул А1 – Интерна контрола производње и надгледано испитивање производа и Модул А2 – Интерна контрола производње и надгледано испитивање производа у насумичним интервалима.

Шта чини садржину техничке документације, по модулу А, коју сачињава произвођач у Републици Србији?

Техничка документација мора да садржи следеће:

- општи опис производа;

- идејно решење и произвођачке цртеже и шеме компоненти, подсклопова, кола, и др;

- описе и објашњења потребна за разумевање тих цртежа и шема и рада производа;

- листу примењених српских стандарда са одговарајућег списка српских стандарда на који се конкретни технички пропис позива, а који се односе на конкретан производ који се примењују у целости или делимично и/или друге релевантне техничке спецификације, као и описе решења усвојених да би се испунили битни захтеви тог прописа ако одговарајући српски стандарди нису примењени. У случају да су да су српски стандарди делимично примењени, у техничкој документацији треба навести делове који су примењени;

- резултате извршених пројектних прорачуна, обављених прегледа, и др;

- извештаје о испитивању.

Техничка документација мора да омогући оцењивање производа ради утврђивања његове усаглашености са битним захтевима, и мора да обухвати адекватну анализу и процену ризика.

Које су обавезе произвођача по модулу А у процесу производње?

Произвођач предузима све радње у процесу производње, укључујући и надгледање процеса производње од његовог почетка до краја, а све са циљем да се обезебеди усаглашеност произведених производа са техничком документацијом и са битним захтевима из одговарајућег техничког прописа.

Када произвођач сачињава декларацију о усаглашености и ставља српски знак на производ?

Произвођач сачињава писану Декларацију о усаглашености за производ након што се увери да је усаглашеност производа са битним захтевима из техничког прописа потврђена и доказана техничком документацијом.

Након сачињавања ове Декларације, произвођач ставља српски знак усаглашености у складу са техничким прописом на сваки појединачни производ који испуњава прописане захтеве. Стављање српског знака усаглашености се врши у складу са посебним прописом којим се прописује начин стављања знака усаглашености и његова употреба.

Које обавезе произвођач мора да испоштује приликом стављања свог производа на тржиште?

Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености („Службени гласник РС”, број 36/09), уређује обавезе различитих привредних субјеката који учествују у ланцу испоруке производа приликом његовог стављања на тржиште.

 Основно правило које афирмише Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглшености, а које се обавезно примењује приликом испоруке производа је да се производ ставља на тржиште, односно испоручује на тржишту само ако је усаглашен са прописаним битним захтевима, ако је његова усаглашеност оцењена према прописаном поступку, ако је означен у складу са прописима и ако га прате прописане исправе о усаглашености и друга прописана документација.

У погледу обавеза привредних субјеката као испоручилаца производа на тржиште, Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености преузима приципе, правила и дефиниције појмова из више европских регулатива, а пре свега из Одлуке број 768/2008/ЕЗ Европског парламента и Савета од 9. јула 2008. године о заједничком оквиру за трговање производима.

Сваки од привредних субјеката има јасно разграничене и различите обавезе приликом испоруке производа, што подразумева и различит степен њихове одговорности.

Овај закон дефинише произвођача као правно лице, предузетника или физичко лице којеизрађује производ или лице које се представља као произвођач стављањем на производ свог назива, бренда, жига или неке друге препознатљиве ознаке.

Све обавезе које има произвођач приликом стављања производа на тржиште могу се поделити на две групе обавеза: непреносиве обавезе и преносиве обавезе.

1) Непреносиве обавезе су обавезе које произвођач искључиво сам мора да испуни и те обавезе он не може преносити на трећа лица. Такве обавезе су:

• да обезбеди да се производ изради у складу са битним захтевима који су прописани техничким прописом и он је искључиво одговоран за усаглашеност свог производа са техничким прописом. То је највећи степен одговорности;
• да изради техничку документацију чија је садржина прописана техничким прописом;
• када је то прописано да обезбеди да производ прате одговарајућа упутства и информације о безбедности производа на српском језику који потрошачи и други корисници могу лако и једноставно да разумеју.

2) Преносиве обавезе су обавезе које произвођач може сам да испуни или да њихово испуњење може да повери трећем лицу. Такве обавезе су:

• чување техничке документације у прописаном року;
• обезбеђење спровођења прописаног поступка оцењивања усаглашености;
• израда декларације усаглашености;
• чување декларације усаглашенпсти у прописаном року;
• стављање на производ прописаног знака усаглашености;
• када је то прописано, узорковање кроз и/или испитивање производа на тржишту;
• када је то прописано обрада свих информација у вези са производом који је стављен на тржиште;
• вођење регистра рекламација за производе који су стављени на тржиште;
• обавештавање осталих учесника у ланцу испоруке производа (дистрибутери, трговци на велико и мало и др.), као и потршаче и друге кориснике производа о неусаглашеним производима као и о корективним мерама за отклањање те неусаглашености;
• стављање на располагање или на други начин чињење доступним надлежним органима тржишног надзора и/или другим државним органима све информације, техничку и другу документацију у циљу доказивања усаглашености производа са прописанм захтевима из техничког прописа.

Осим наведених обавеза, техничким прописом се посебно могу прописати и друге обавезе које је произвођач дужан да испуни самостално или преко трећег лица, а у зависности од врсте производа и ризика који прате такав производ. 

Које су обавезе дистрибутера приликом испоруке производа на тржиште?

Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености („Службени гласник РС”, број 36/09), уређује обавезе различитих привредних субјеката који учествују у ланцу испоруке производа приликом његовог стављања на тржиште.

 Основно правило које афирмише Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглшености, а које се обавезно примењује приликом испоруке производа је да се производ ставља на тржиште, односно испоручује на тржишту само ако је усаглашен са прописаним битним захтевима, ако је његова усаглашеност оцењена према прописаном поступку, ако је означен у складу са прописима и ако га прате прописане исправе о усаглашености и друга прописана документација.

У погледу обавеза привредних субјеката као испоручилаца производа на тржиште, Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености преузима приципе, правила и дефиниције појмова из више европских регулатива, а пре свега из Одлуке број 768/2008/ЕЗ Европског парламента и Савета од 9. јула 2008. године о заједничком оквиру за трговање производима.

Сваки од привредних субјеката има јасно разграничене и различите обавезе приликом испоруке производа, што подразумева и различит степен њихове одговорности.

Овај закон дефинише дистрибутера као правно лице или предузетника регистрованог у Републици Србији, односно као физичко лице са пребивалиштем у Републици Србији, које је укључено у ланац испоруке и које у оквиру обављања своје делатности испоручује производ, а није произвођач или увозник. То може бити трговац на велико, трговац на мало, превозник, складиштар и др.

Основна обавеза дистрибутера је да се, након што му је производ испоручен од стране произвођача или увозника, стара да приликом даље испоруке производа до крајњег потрошача, својим активностима и радњама не угрожава усаглашеност производа са прописаним захтевима. Те активности се могу односити на превоз, чување и складиштење производа и сл. Осим наведене основне обавезе, диструбутер има и следеће обавезе:

• да провери да ли је на производ стављен прописани знак усаглашености и да ли га прати прописана документација (декларација о усаглашености, потврда о усаглашености, сертификат, упутство за употребу на српском језику и др.);
• да у случају основане сумње да производ није усаглашен са прописаним захтевима, привремено обустави испоруку производа и да о томе, без одлагања, обавести произвођача или увозника а по потреби и надлежни орган тржишног надзора, а нарочито када постоји сумња да је производ небезбедан;
• да у зависности од специфичности производа, предузима друге активности утврђене техничким или другим прописом за те производе.

Потребно је напоменути да и дистрибутер, као и увозник, може да се сматра произвођачем и да преузме његове обавезе у случају када на тржиште испоручује производе под својим брендом, именом, жигом, или неком другом ознаком, а нарочито ако производ који се већ налази на тржишту измени у таквој мери да то утиче на усаглашеност производа са прописаним захтевима.

Које су обавезе увозника приликом стављања производа на тржиште?

Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености („Службени гласник РС”, број 36/09), уређује обавезе различитих привредних субјеката који учествују у ланцу испоруке производа приликом његовог стављања на тржиште.

Основно правило које афирмише Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглшености, а које се обавезно примењује приликом испоруке производа је да се производ ставља на тржиште, односно испоручује на тржишту само ако је усаглашен са прописаним битним захтевима, ако је његова усаглашеност оцењена према прописаном поступку, ако је означен у складу са прописима и ако га прате прописане исправе о усаглашености и друга прописана документација.

У погледу обавеза привредних субјеката као испоручилаца производа на тржиште, Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености преузима приципе, правила и дефиниције појмова из више европских регулатива, а пре свега из Одлуке број 768/2008/ЕЗ Европског парламента и Савета од 9. јула 2008. године о заједничком оквиру за трговање производима.

Сваки од привредних субјеката има јасно разграничене и различите обавезе приликом испоруке производа, што подразумева и различит степен њихове одговорности.

Овај закон дефинише увозника као правно лице или предузетника који је регистрован у Републици Србији, односно као физичко лице са пребивалиштем у Републици Србији које ставља на тржиште производ из других земаља.

Обавезе увозникасу следеће:

• да се увери да је произвођач спровео одговарајући поступак оцењивања усаглашености у складу са техничким прописом који уређује поступке оцењивања усаглашености за тај производ;
• да провери да ли за производ постоји техничка документација и обезбеди расположивост односно доступност те документације надлежним органима тржишног надзора на њихов захтев;
• да провери да ли је за производ издата декларација о усаглашености и да ли та декларација прати производ, односно да провери да ли производ прати друга прописана исправа о усаглашености (нпр: потврда о усаглашености), као и да о томе обавести дистрибутере којима продаје те производе, и да им достави примерак тих исправа приликом испоруке производа а без одлагања на њихов захтев;
• да провери да ли је увезени производ означен прописаним знаком усаглашености, а ако није да на њега стави српски знак о усаглашености;
• да провери да ли је производ из увоза обележен на начин да омогућава идентификацију производа и произвођача;
• да провери да ли производ прати упутство на српском језику, а ако упутство на српском језику не постоји да обезбеди превођење на српски језик, као и да провери да ли је производ праћен другом прописаном документацијом;
• да у прописаном року чува примерак декларације о усаглашености, односно потврде о усаглашености, ако је она прописана конкретним техничким прописима;
• да, када постоји оправдана сумња да производ није усаглашен са прописаним захтевима, испоручи производ на тржиште тек након што се увери да је произвођач усагласио свој производ са прописаним захтевима;
• да, ако се утврди да је производ опасан, о томе одмах обавести произвођача и надлежни орган тржишног надзора;
• да обезбеди да услови складиштења или превоза не угрожавају безбедност производа и других битних карактеристика са прописаним захтевима;
• да предузима друге мере и радње које су предвиђене посебним прописима за одређене врсте производа, као што су:

- одговарајућа испитивања узорака производа стављених на тржиште;

- вођење евиденције о рекламацијама и притужбама потрошача у вези са битним карактеристикама производа;

- вођење евиденције о повученим и опозваним производима;

- обавештавање дистрибутерa својих производа о мерама предузетим у вези са неусаглашеним и небезбедним производима;

- предузимање одговарајућих корективних мера у зависности од степена неусаглашености производа;

- хитно обавештавање произвођача о потреби предузимања корективних мера које може да предузме само произвођач, у циљу отклањања неусаглашености производа;

- привремено обустављање испоруке производа на тржиште, односно њено повлачење са тржишта до отклањања неусаглашености производа и обавештавање о томе својих дистрибутера и по потреби органа тржишног надзора;

- обавештавање надлежног органа тржишног надзора, у најкраћем могућем времену, о производима који представљају ризик по здравље и безбедност потрошача, као и о предузетим хитним корективним мерама које су предузете у вези са тим ризиком.

Посебно треба нагласити да се у одрeђеним случајевима увозник може третирати и као произвођач. На пример, када увозник на тржиште стваља производ под својим брендом или жигом, или ако производ преради, односно доради у тој мери да да се мењају битне карактеристике производа што доводи у питање усаглашеност таквог производа са прописаним захтевима. У свим тим случајевима, увозник има исте обавезе као произвођач.

Да ли се производ сматра усаглашеним са прописаним захтевима ако су примењени стандарди са одговарајућег Списка српских стандарда на који се технички пропис позива?

Сматра се да је производ усаглашен са битним захтевима из техничког прописа ако су у његовом пројектовању, односно изради примењени одговарајући српски стандарди са Списка српских стандарда на који се конкретни технички пропис позива. Наиме, применом српских стандарда са Списка српских стандарда остварује се претпоставка о усаглашености производа са прописаним захтевима. Претпоставка о усаглашености, као битна карактеристика европских Директива новог приступа из области техничког законодавства, представља нови правни институт у нашем правном систему који је уведен Законом о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености (Сл. Гласник РС бр 36/09) и техничким прописима донетим на основу тог Закона (прописи из области електричне опреме, машина, лифтова, личне заштитне опреме, електромагнетне компатибилности и др).

ЕУ Директиве Новог приступа и техничи прописи којим су те Директиве преузете у домаћи правни систем прописују само битне захтеве које морају да испуне одређени производи пре њиховог стављања на тржиште или употребу, а детаљни технички и други захтеви садржани су у одговарајућим стандардима на које се ти прописи позивају.

Нови технички прописи у Републици Србији се позивају на примену одговарајућих српских стандарда, али само оних српских стандарда којима се преузимају тзв. хармонизовани (европски) стандарди и који се налазе на Списку српских стандарда из одговарајуће области.

Институт за стандардизацију Србије доноси српске стандарде којима се преузимају хармонизовани (европски) стандарди из одговарајућих области а надлежни министар саставља списак тих стандарда. Списак српских стандарда на које се позива технички пропис саставља се и објављује у складу са Законом о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености и Правилником о садржини обрасца на коме се објављује списак српских стандарда на које се позива технички пропис („Службени гласник РС”, бр 69/09 и 14/12).

Шта је то хармонизовани (европски) стандард? 

Хармонизованим (европски) стандард је стандард донет од стране европских организација за стандардизацију на основу налога Европске комисије и који је објављен у Службеном листу Европске уније.

При томе, треба нагласити да сваки европски стандард није истовремено и хармонизовани стандард. Другим речима, постоји велики број стандарда донетих од стране европских организација за стандардизацију који нису донети ради примене ЕУ Директива. Такође, важно је истаћи да је примена хармонизованих стандарда добровољна и да је на произвођачу да изабере да ли ће применити хармонизовани стандард или ће се определити за неко друго техничко решење. 

Какав је практични значај примене претпоставке о усаглашености производа?

Примена претпоставке о усаглашености, ослобађа произвођача обавезе да у техничкој документацији детаљно доказује усаглашеност производа са битним захтевима за заштиту здравља и безбедности, као и другим битним захтевима прописа.