Питања и одговори

ТЕХНИС - информативни центар о техничким прописима (ТБТ Инфоцентар) вас позива да сва питања и сугестије шаљете на tbtinfo@privreda.gov.rs

CE знак је обавезна европска ознака за групе производа која указује на усаглашеност са основним  безбедносним и здравственим захтевима 22 европске директиве тзв. новог приступа.

Знак CE није знак квалитетa.

CE знак - у ЕУ представља једини дозвољени знак о усаглашености производа са битним захтевима одређених европских директива у погледу здравља, безбедности, заштите животне средине.

Више о CЕ знаку. 

Да ли CE знак који је стављен на производ замењује Српски знак усаглашености, и да ли у том случају на производ није потребно стављати и Српски знак усаглашености?

CE знак не замењује Српски знак усаглашености.

Српски знак усаглашености се, у складу са техничким прописом, увек ставља на производе који се пласирају на тржиште или употребу у Републици Србији, без обзира да ли је на тај производ већ стављен CE знак. То значи да на исти производ могу бити стављена оба знака. Ово важи како за увозне производе, тако и за домаће производе који се истовремено продају и у Републици Србији и Европској унији. Наиме, у Европској унији CE знак је обавезни знак усаглашености, без обзира на порекло производа.

Законом о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености (''Службени гласник РС'', број 49/21) прописано је да произвођач ставља знак усаглашености на производ који је усаглашен са техничким прописом ако је то утврђено техничким прописом.

Изглед српског знака усаглашености дат је у Прилогу 1 Уредбе о знаку усаглашености  (''Службени гласник РС'', бр. 04/22).

Више о српском знаку усаглашености

Како се врши означавање производа?

У складу са чланом 14. Закона о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености („Службени гласник РС”, број 49/21-у даљем тексту: Закон) означавање производа који су усаглашени са битним захтевима из техничког прописа, врши се стављањем Српског знака усаглашености на производ, пре него што се тај производ стави на тржиште или употребу.

Да би се знак усаглашености могао ставити на производ морају бити кумулативо испуњена два основна услова:

• да је обавеза стављања знака усаглашености на одређени производ или групу производа изричито прописана конкретним техничким прописом;
• да је производ стварно усаглашен са битним захтевима из конкретног техничког прописа.

Знак усаглашености представља спољну манифестацију усаглашености производа са битним захтевима из техничког прописа, као и потврду да је његова усаглашеност оцењена према прописаном поступку (модулу) оцењивања усаглашености и да је за производ издата одговарајућа исправа о усаглашености. С обзиром на то, стављени знак усаглашености мора бити видљив, читљив и неизбрисив.

Који се знак усаглашености ставља на производе у Републици Србији?

Усаглашеност производа са битним захтевима из српских техничких прописа означава се стављањем на производ Српског знака усаглашености.

Српски знак усаглашености је једина ознака којом се потврђује да је производ који се ставља на тржиште или употребу у Републици Србији усаглашен са захтевима из српског техничког прописа, ако је тим прописом предвиђено његово стављање.

Облик, изглед и садржина Српског знака усаглашености уређен је Уредбом о знаку усаглашености („Службени гласник РС”, бр. 04/22).

Ко ставља Српски знак усаглашености ?

Српски знак усаглашености ставља произвођач, односно његов заступник или увозник ако је то утврђено техничким прописом, после спроведеног оцењивања усаглашености. Он то чини самостално или по упутству именованог тела које је спровело оцењивање усаглашености. При томе посебно треба нагласити да се знак усаглашености не купује, не наручује, односно не добија од именованог тела за оцењивање усаглашености. Лице које ставља знак усаглашености израђује га сам према прописаним димензијама, или то за њега ради неко други. Српски знак усаглашености у оригиналном формату може да се преузме са сајта Министарства привреде: www.privreda.gov.rs

Да ли се Српски знак усаглашености мора ставити искључиво на производ?

Начини и места стављања Српског знака усаглашености прописани су Уредбом о знаку усаглашености („Службени гласник РС”, број 04/22).

Српски знак усаглашености ставља се на места, према следећем редоследу:

1) на производ;

2) плочицу уз производ;

3) на његову амбалажу или на налепницу или привезницу која се ставља на амбалажу произода;

4) или на документу који прати производ.

1) Правило је да се Српски знак усаглашености ставља на производ, на месту које је лако доступно за преглед. Овај знак мора да се сачува у случају даље обраде, односно дораде производа (или делова производа) или када се тај производ уграђује у објекте или постројења. Ако се знак усаглашености при обради, односно доради производа (или делова производа) мора одстранити, овај знак мора да се пренесе на друго место на производу.

2) Изузетно, ако није могуће ставити Српски знак усаглашености на производ због његове природе, димензије, односно, неких других карактеристика који то онемогућавају, овај знак се може ставити на плочицу или привезницу уз производ.

Стављање Српског знака на производ или плочицу уз производ могуће је на три начина:

• Утискивањем на производ, ако је знак могуће утиснути и трајно сачувати, а да се при томе не проузрокују оштећења производа;
• Утискивањем на плочицу (ако утискивање није могуће на производу, с обзиром на могућа оштећења, димензије производа и сл.) која је стављена на производ и која је предвиђенa за ту намену;
• Отискивањемзнака усаглашености на производу бојом која се не може избрисати, ако се производи не могу означити утискивањем знака усаглашености.

3) Изузетно, ако на производ није могуће ставити знак усаглашености утискивањем или отискивањем или ако то није могуће учинити на плочици на производу, Српски знак усаглашености се ставља отискивањем на његову амбалажу, а ако то није могуће, на налепницу или привезницу која се ставља на амбалажу производа и то се наводи у документацији која прати производ.

4) Ако се Српски знак усаглашености није могао ставити ни на једно од наведених места, овај знак се ставља отискивањем на неком документу који прати производ (упутство за употребу, гарантни лист или друга документација).

Посебно је потребно нагласити да за производе из увоза, како би се очувала њихова оригиналност, са становишта захтева и права купаца, није могуће испоштовати редослед стављања српског знака усаглашености, како је то наведено у тачкама 1) и 2). Са друге стране, било би претенциозно захтевати од иностраних произвођача да на производе које пласирају на српско тржиште стављају Српски знак усаглашености.

С обзиром на то, увозник иностраних производа ставља Српски знак усаглашености редоследом који је прописан почев од тачке 3) па надаље.

Да ли је на производе, осим знака усаглашености, дозвољено стављати и друге знакове, симболе, натписе или ознаке?

У складу са техничким прописима на производ се може ставити само један знак усаглашености производа са прописаним техничким захтевима. У Републици Србији то је Српски знак усаглашености, а у Европској унији то је CE знак.

Важно је нагласити да је Српски знак усаглашености, односно СЕ знак, ознака за безбедност производа, а не ознака за квалитет производа.

Посебним прописима се могу прописати и други знакови који означавају усаглашеност производа са одговарајућим захтевима из тих прописа (као што је случај у области хомологације возила и делова за возила, за коју је карактеристично постојање "Е" знака).

На производ се, поред знака усаглашености, могу стављати и друге ознаке, знакови, симболи, натписи и сл. под условом да они, својим изгледом, обликом или садржином не подсећају на знак усаглашености и да не стварају заблуду код корисника производа. Тако на пример, на производе, односно амбалажу производа је могуће стављати и друге ознаке као што су:

• знак квалитета тела за оцењивање усаглашености који је обавио испитивање производа;
• ознака тела да је призвод усаглашен са одређеним стандардом (такву ознаку ставља или његову употребу одобрава тело које је испитало производ у односу на захтеве тог стандарда);
• национални знак усаглашености са српским стандардом, чију употребу одобрава Институт за стандардизацију Србије.

Када се на производе из увоза може ставити Српски српски знак усаглашености?

На производе из увоза српски знак усаглашености се ставља у зависности од врсте исправе о усаглашености која треба да прати производ у складу са одговарајућим техничким прописом. Српски знак усаглашености ставља се на увозне производе на основу издатих исправа о усаглашености, и то:

• на основу оригиналног примерка декларације о усаглашености иностраног произвођача са њеним преводом на српски језик;
• на основу издате Потврде о усаглашености за производе за које је то прописано техничким прописом, односно на основу извода из евиденције о издатим потврдама о усаглашености;
• решења надлежног министра којим је признато важење иностране исправе, или на основу извода из регистра признатих иностраних исправа у Републици Србији, као и у случају иностраних исправа које важе у Републици Србији на основу потврђеног међународног споразума, односно у случају издавања домаће исправе на основу одговарајуће иностране исправе у складу са законом којим се уређују технички захтеви за производе и оцењивању усаглашености и прописом којим се уређује начин спровођења оцењивања усаглашености;

Да ли произвођач, односно увозник чини прекршај ако стави Српски знак усаглашености на производ који није усаглашен са прописаним захтевима или ако тај знак стави на производ за који то није прописано? 

У складу са Законом, постоји прекршај ако се на производ који није усаглашен са прописаним захтевима стави Српски знак усаглашености, као и у случају када се такав знак стави на производ за који то није прописано. 

Ако је један производ предмет више различитих техничких прописа који захтевају стављање знака усаглашености, да ли се ставља један или више знакова усаглашености?

Ако је један производ предмет више различитих техничких прописа који захтевају стављање знака усаглашености, на тај производ се ставља само један знак усаглашености чиме се потврђује да је производ усаглашен са захтевима свих техничких прописа који се на њега односе.

Ако је један производ истовремено предмет Правилника о електричној опреми намењеној за употребу у оквиру одређених граница напона и Правилника о електромагнетној компатибилности, па су у оцењивању његове усаглашености учествовала два тела за оцењивање усаглашености, да ли је у том случају потребно ставити два знака усаглашености? 

У оваквом случају ставља се један знак усаглашености, а испод знака, један испод другог, се наводе јединствени бројеви Именованих тела која су учествовала у оцењивању усаглашености. 

Како изгледа и шта обавезно мора да садржи Српски знак усаглашености?

Српски знак представља три велика слова А повезана у облику једнакостраничног троугла (3А).

Висина B знака износи, по правилу, најмање пет милиметара.

Уз Српски знак се ставља јединствени број Именованог тела за оцењивање усаглашености из Регистра именованих тела, као и последње две цифре године издавања исправе о усаглашености, ако техничким прописом није другачије одређено.

Именовање је одобрење које надлежни министар даје телу за оцењивање усаглашености за спровођење оцењивања усаглашености за потребе произвођача, у складу са захтевима из техничког прописа - Закон о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености (''Службени гласник РС'', број 49/21).

Више о именовању тела за оцењивању усаглашености

Које услове мора да испуни тело за оцењивање усаглашености да би било именовано од стране надлежног министра?

Техничким прописом се утврђују услови, односно захтеви које мора да испуни тело за оцењивање усаглашености да би било именовано. Ти захтеви се, пре свега, односе на: 

• правни статус тог тела;
• стручну оспособљеност запослених и других ангажованих лица;
• опрему;
• независност, непристрасност и одсуство сукоба интереса у односу на испоручиоца производа који је предмет оцењивања усаглашености;
• поступање са приговорима на рад  тела и на донете одлуке;
• чување пословне тајне;
• одговорност за активности подизвођача;
• осигурање од одговорности за штету у раду.

На који начин се ангажује именовано тело за оцењивање усаглашености?

У складу са Уредбом о начину спровођења оцењивања усаглашености и исправи о усаглашености („Службени гласник РС”, број 127/21), оцењивање усаглашености се спроводи на основу захтева за оцењивање усаглашености који се подноси Именованом телу.

Подносилац захтева бира Именовано тело којем ће се обратити, имајући у виду да по истом техничком пропису, односно за исти модел оцењивања усаглашености може бити именовано више тела за оцењивање усаглашености.

Избор Именованог тела врши се на основу увида у Регистар именованих тела који се у електронској форми води у Министарству надлежном за послове привреде. Претрагом тог Регистра може се утврдити која тела су именована, за које производе, са којим обимом именовања, односно за које модуле оцењивања усаглашености је дато именовање и по ком техничком пропису.

Према Закону о акредитацији (''Службени гласник РС'', бр. 73/10 и 47/21) под појмом акредитација подразумева се утврђивање од стране националног тела за акредитацију да ли тело за оцењивање усаглашености испуњава захтеве одговарајућих српских стандарда којима су преузети хармонизовани стандарди и када је примењиво, све додатне захтеве дефинисане за поједине области, како би се вршили одређени послови оцењивања усаглашености.

Акредитацијом се утврђује компетентност тела за оцењивање усаглашености за обављање послова:

1) испитивања;

2) еталонирања;

3) контролисања;

4) сертификације производа;

5) сертификације система менаџмента;

6) сертификације особа, 

7) као и других послова оцењивања усаглашености, у складу са посебним законима. 

Да ли домаће тело за оцењивње усаглашености (ТОУ) може да се акредитује као сертификационо тело за одређене производе, ако у поступку оцењивања усаглашености користи резултате испитивања стране испитне лабораторије?

Акредитационо тело Србије, у складу са правилима акредитације, може да акредитује домаће ТОУ као сертификационо тело које би у поступку оцењивања усаглашености користило резултате испитивања стране испитне лабораторије (страни извештај о испитивању), под условом:

• да домаће ТОУ има закључен подуговор са страном испитном лабораторијом за обављање испитивања која су од значаја за сертификацију конкретног производа;
• да је конкретни производ предмет домаћег техничког прописа којим се у правни систем Републике Србије преузима технички пропис ЕУ из хармонизоване области;
• да се домаћи технички пропис позива на примену српских стандарда којима се преузимају хармонизовани ЕН стандарди;
• да је инострана испитна лабораторија акредитована од стране националног тела за акредитацију, неке од држава чланица ЕУ, које је потписник Мултилатералног споразума са Европском огранизацијом за акредитацију (ЕА-МЛА).

Сертификат је исправа којом се потврђује усаглашеност неког производа са прописаним техничком захтевом и заснива се на извештају о испитивању. Извештај о испитивању садржи резултате испитивања о односу на стандарде који су примењени за конкретан производ. С обзиром на то, правно је ирелевантно са становишта примене Закона о техничким захтевима за производе и оцењивању усаглашености („Службени гласник РС”, број 49/21) и Уредбе о начину признавања иностраних исправа о усаглашености („Службени гласник РС”, број 20/23) да ли ће извештај о испитивању бити издат од стране домаћег или иностраног ТОУ.

Акредитационо тело Србије (АТС) је потписник споразума ЕА-МЛА којим се потврђује еквивалентност система акредитације националних тела за акредитацију у одговарајућим областима, па тако и у области испитивања. То практично значи да чланице ЕА МЛА међусобно признају потврђену компетентност акредитованих тела за оцењивања усаглашености, као и резултате испитивања.

Према Закону о метрологији (''Службени гласник РС'', број 15/16) еталонирање је скуп поступака којима се, под одређеним условима, успоставља однос између вредности величина, са њиховим мерним несигурностима, које остварјују еталони и одговарајућих показивања, са придруженим мерним несигурностима, које даје резултат мерења.

Дирекција за мере и драгоцене метале развија, остварује, проглашава, чува, одржава и усавршава националне еталоне и обезбеђује њихову следивост до међународног нивоа, под условом да еталон представља реализацију дефиниције дате величине са наведеном вредношћу величине и придруженом мерном несигурношћу, тако да служи као референца и да је следив до међународних еталона или националних еталона других држава са одговарајућим метролошким карактеристикама.

ACAA (Agreement on Conformity Assessment and Acceptance of Industrial Products) је Споразум о оцењивању усаглашености и прихватању индустријских производа који има за циљ олакшавање приступа индустријских производа између Европске уније  и партнерских земаља који са ЕУ имају склопљен одговарајући уговор. По својој суштини идентичан је са раније коришћеним РЕСА споразумом.

 Након  потписивања ACAA споразума, производи који су њиме обухваћени могу ући у ЕУ без додатних испитивања и спровођења додатних поступака оцењивања усаглашености, али, такође и производи из ЕУ се увозе у земљу потписницу ACAA,  без додатних испитивања или сертификације. Другим речима, за производе обухваћене споразумом, земља партнер третира се као држава чланица.

Услов за потписивање ACAA је потпуна  усаглашеност законодавства за одређене групе производа и изграђена инфраструктура за његово спровођење (преузети европски стандарди, национално тело за акредитацију потписник EA/MLA, успостављени механизми тржишног надзора  у датој области и др.). 

РЕСА (Protocol to the Europe Agreement on Conformity Assessment and Acceptance of Industrial Products) је Протокол о европском споразуму о оцењивању усаглашености и прихватању индустријских производа и представља  назив за споразуме који су се склапали између ЕУ и држава кандидата током 90-тих година.

Сертификација је поступак којим трећа страна даје писано уверење да је производ, процес или услуга усаглашен са одређеним захтевима.

ACQUIS COMMUNAUTAIRE (правна тековина ЕУ) један је од најзначајнијих правних и политичких принципа европских интеграција. Acquis је скуп права и обавеза које све државе чланице обавезују и повезују унутар Европске уније. Појам аcquis односи се на укупна права, обавезе и преданост Заједници, који су кумулирани развојем интеграционог процеса или које је ЕУ остварила до данас, досегла у правном и политичком смислу. Пракса Суда Европске заједнице ставила је аcquis у ранг уставног принципа. У политичком смислу, кључно је правило да су правна достигнућа Заједнице услов о којем се не може преговарати. Acquis, схваћен као укупно достигнуће Заједнице, свакодневно се шири и увећава.

У формалном смислу, ACQUIS COMMUNAUTAIRE укључује:

• примарно право - оснивачки уговори;
• међународне уговоре, међународно обичајно право и опште правне принципе ЕУ;
• секундарно право – законодавство коју доносе институције ЕУ;
• пракса Суда правде Европске заједнице која, de facto, такође чини извор права ЕУ;
• сваку другу обавезу (политичка, преговарачка и сл.) преузету од држава чланица у оквиру активности ЕУ.

Дакле, аcquis communautaire је цео пакет споразума Европске уније, законодавство и пракса које земља подносилац захтева треба да испуни. Другим речима то су заједничка права и обавезе које важе за све државе чланице у оквиру Европске уније.

Тело за оцењивање усаглашености је правно лице које спроводи активности оцењивања усаглашености, што укључује еталонирање, испитивање, сертификацију и/или контролисање.