Препреке у трговини

Уколико одређени производи нису обухваћени хармонизованим прописима у ЕУ (нехармонизовано подручје) на такве производе се примењује начело узајамног признавањаnačelo uzajamnog priznavanja: производи законито стављени на тржиште у једној држави чланици ЕУ могу се слободно стављати на тржиште у другим државама чланицама.

Одредбе Уговора о функционисању Европске уније (чланови 34-36) утврђују границе и обим слободе кретања робе у нехармонизованом подручју, забрањујући неоправдане препреке у трговини између држава које чине јединствено европско тржиште .
Принцип слободе кретања робе такође омогућава потрошачу лакши приступ безбедном и високо квалитетном производу. Другим речима, слобода кретања робе чини окосницу економског напретка, конкурентности и заштите потрошача на јединственом европском тржишту.

Одредбе чланова 34. и 35. УФЕУ забрањују количинска ограничења као и мере истог дејства приликом увоза и извоза, између држава чланица.
„Члан 34.
Забрањена су количинска ограничења као и све мере које имају исто дејство приликом увоза између држава чланица.“
„Члан 35.
Забрањена су количинска ограничења, као и све мере које имају исто дејство, приликом извоза између држава чланица.”

Нехармонизовано подручје је у фокусу из два разлога:
• обухвата значајан део тржишта ЕУ, тј. укупних трошкова привредних субјеката које треба да плате приликом стављања робе на тржиште;
• утиче и на друге слободе (и чланове УФЕУ) - слобода кретања радника, слобода пружања услуга, слободно кретање капитала, државне монополе, државну помоћ, царинску унију, пореске одредбе и др.

 

Мере истог дејства као количинска ограничења (енгл. MEQR)

Појам „Мере истог дејства као количинска ограничења“ је много шири од појма количинска ограничења. Дефиниција „мере истог дејства“ прецизирана је, такође, кроз праксу Европског суда.

Прва смерница за дефинисање мера истог дејства била је Директива 70/50/ЕЕC, којом је у члану 2. садржана листа мера које могу имати карактер мера истог дејства: утврђивање минималних или максималних цена за увозне производе, мање повољне цене за увозне производе, услови плаћања који се за увозне производе разликују од услова за домаће производе, услови у вези са паковањем, саставом, величином, тежином производа који су другачији за увозне у односу на домаће производе и сл.

Kасније је Европски суд проширио „лепезу“ мера истог дејства.

 

Типичне препреке трговини

Нехармонизовани технички прописи, као и национална нетехничка правила могу садржати одредбе које могу, под одређеним условима (прекомеран опсег нпр.), бити идентификоване као типичне баријере:
a) кад се односе на цену производа (нпр. фиксирање цена изнад или испод којих су увоз или пласман производа забрањени или ограничени, и којима се прописују профитне марже или друге компоненте цена, итд.);
b) када захтевају лиценце/дозволе за увоз или дозволе за увезену робу (нпр. лиценца за увоз аутомобила);
c) кадаприступ домаћем тржишту условљавају тиме да на територији земље постоји заступник или представник (нпр. законодавство које предвиђа продају одређене робе у земљи тек након одобрења које може добити само лице основано у тој земљи);
d) када обавезују да постоје складишта на територији земље увоза (нпр. законодавство које се примењује само на увезену робу, које захтева да се та увезена роба пре стављања у промет складишти одређено време);
e) када постављају захтеве за промет увозног производа (услове који се односе посебно на облик, величину, тежину, састав, презентацију, идентификацију и паковање, етикетирање) који се разликују од захтева који важе за домаће производе или које захтевају или подстичу коришћење одређеног типа паковања (облик, величина, састав) за пласман одређеног производа, без обзира на то да ли је домаћи или увозни (нпр. захтев да се нека роба може продавати само у пакету са посебним обрасцем);
f) када обавезују привредне субјекте да свој производ обележе ознаком "Произведено у ..." (обавезно назначавање порекла);
g) када подстичу или одобравају куповину (од стране појединаца или државних власти) домаћих производа или дају предност куповини тих производа у рекламним кампањама (нпр. промотивне акције уз учешће државних органа које важе само за робу произведену од стране произвођача у земљи увоза или од домаћих сировина);
h) када искључују само увозне производе, у целости или делимично, из могућности коришћења домаћих објеката или опреме или које задржавају коришћење тих објеката или опреме, у потпуности или делимично, само за домаће производе;
i) када увозне производе подвргавају контролама, осим оних које су својствене процедури царињења, које се не спроводе над домаћим производима (нпр. ветеринарске, санитарне, фитосанитарне и друге контроле);
j) када дозвољавају само трговцима који имају лиценцу за производњу или лиценцу за велепродају да увозе одређену врсте робе (нпр. систем издавања лиценци за производњу и велепродају одређених врста робе, које само имаоцу лиценце омогућавају да увози ову робу);
k) када стварају монополе над продајом неких добара (нпр. дуванских производа, алкохолних производа, итд);
l) када задржавају одређене робне марке или називе само за домаће производе и, ако је тако, под којим условима (нпр. правила којима се коришћење описа "планински" резервише само за производе припремљене у вашој земљи од домаћих сировина).

Поред наведених типичних, препреке могу бити садржане у одредбама које прописују нпр.: обавезу коришћења само српског језика приликом обележавања производа; ограничења оглашавања за одређене производе нпр. дуван, алкохол, игре на срећу и др.; ограничења коришћења производа (нпр. скутери за воду, бицикл за вожњу у природи, апарати за игре на срећу у одређеним просторијама); обавезе депозита при трговини (нпр. повратне флаше); ознаке порекла, ознаке квалитета; ограничења продаје на даљину (интернет продаја, поштанске пошиљке).

 

Изузеци - члан 36. УФЕУ

Одредбе прописа које садрже препреке трговини могу бити изузете од примене одредаба чланова 34. и 35. по основу члана 36. УФЕУ:

„Члан 36.
Одредбе члана 34. и 35. УФЕУ неће се применити на мере забране и ограничења увоза, извоза или транзита робе уколико се ове мере могу оправдати по основу јавног морала, јавне политике или јавне безбедности; заштите здравља и живота људи, животиња или биљака; заштите националног блага које има уметничку, историјску или археолошку вредност; или заштите индустријске и комерцијалне својине. Ипак, овакве мере забране или ограничења не смеју бити средство самовољне дискриминације или прикривена препрека у трговини међу земљама чланицама.“

У циљу превазилажења разлика у националним техничким прописима, принцип међусобног признавања, који се заснива на принципу еквивалентности законских одредби, осигурава заштиту интереса, као што је наведено у члану 36. УФЕУ, као и у донетим одлукама суда правде у вези са члановима 34. и 35 ЕФЕУ.

Да би биле изузете од примене чланова 34. и 35. УФЕУ, ове мере морају задовољити услове „теста пропорционалности“: недискриминаторне мере морају бити рестриктивне у мери која је најмања могућа како би се постигао жељени циљ. То значи да циљ не може да се постигне мање рестриктивним ограничењима, или забранама које имају мањи утицај на трговину унутар ЕУ.
Терет доказивања да се може применити изузетак по члану 36. УФЕУ, лежи на земљи чланици која се ради заштите јавног интереса позива на члан 36. УФЕУ. Образложење којим се то доказује требало би да садржи одговарајући доказ или анализу теста пропорционалности и адекватности рестриктивне мере, са детаљним чињеницама које поткрепљују потребу за постојањем те мере. Ипак држава чланица не може да се ослања на члан 36. УФЕУ ради оправдавања одступања од правне тековине ЕУ.

Изузеци по основу судске праксе - обавезни захтеви

Предузета мера од стране немачких власти, у случају „Cassis de Dijon“, према пресуди Суда представља меру истог дејства као количинска ограничења, те је овај случај потврдио могућност да недискриминаторна мера представља препреку слободној трговини. Ипак, кроз овај случај у судску праксу уводи се још један принцип:

„У одсуству заједничких правила (на нивоу јединственог тржишта) у одређеној области, земље чланице могу саме установити правила у тој области и та правила ће важити на територији те земље чланице. Препреке у трговини које настану као резултат различитих националних правила у одређеној области морају се толерисати/прихватити све дотле док су правила у земљама чланицама неопходна како би се задовољили обавезни захтеви за заштиту јавног здравља и заштиту потрошача, реализацију ефективне заштите индустријске својине или правичних трговачких трансакција.“

Такође, Европски Суд прихвата обавезне захтеве („mandatory requirements“) за реализацију напред наведених циљева (заштита животне средине, заштита потрошача) и других захтева као што су побољшање услова рада, побољшање добробити животиња или нпр. културним циљевима, одржавање разноликости и слободе штампе, правичности комерцијалних трансакција, систем социјалне заштите, безбедност на путевима, борба против криминала, итд.) само уколико су исти разумни и рационални, с тим што се у сваком појединачном случају цени рационалност ових захтева. Такође треба истаћи да обавезни захтеви нису исцрпљени кроз случај „Cassis de Dijon“, те да се увек могу појавити нови захтеви.

Изузетке од примене члана 34. и 35. УФЕУ по основу обавезних захтева треба разликовати од изузетака по основу члана 36. УФЕУ. Наиме, институт „обавезних захтева“ примењује се искључиво на мере којима се не врши дискриминација увозног у односу на домаћи производ.

Илустрација позивања на обавезне захтеве за реализацију заштите потрошача, како предузета мера не би потпала под члан 34. УФЕУ, представља случај Европске комисије против Немачке (Case 178/84, Commission of the European Communities v Federal Republic of Germany). У овом случају, немачки закон забрањује продају пића под називом "пиво", које је законито произведено у другој земљи чланици, уколико то пиће не садржи искључиво састојке које предвиђа немачки пропис (јечам, хмељ, квасац и вода).

На овај начин немачке власти желе да заштите потрошаче који под термином „пиво“ подразумевају пиће сачињено од напред наведених састојака. Суд је одбио аргумент Немачке образлажући да се потрошачи могу заштитити на мање рестриктиван начин: адекватним ознакама састојака пива на амбалажи може се постићи циљ да потрошачи буду обавештени о садржини и квалитету пива и на основу тога одлучити да ли ће га купити или не. Истовремено, овакво поступање не би имало негативан утицај на слободну трговину између земаља чланица.

Дакле, одредбе прописа које се могу оправдати су:
• само одредбе недисркриминаторне природе;
• на основу члана 36. УФЕУ или на основу судске праксе Европског суда правде – тзв. (mandatory requirements) обавезни захтеви;
• којe су пропорционалне циљевима (ризицима);
• где може да се докаже неопходност одредби.