Prepreke u trgovini

Ukoliko određeni proizvodi nisu obuhvaćeni harmonizovanim propisima u EU (neharmonizovano područje) na takve proizvode se primenjuje načelo uzajamnog priznavanjanačelo uzajamnog priznavanja: proizvodi zakonito stavljeni na tržište u jednoj državi članici EU mogu se slobodno stavljati na tržište u drugim državama članicama.

Odredbe Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (članovi 34-36) utvrđuju granice i obim slobode kretanja robe u neharmonizovanom području, zabranjujući neopravdane prepreke u trgovini između država koje čine jedinstveno evropsko tržište .
Princip slobode kretanja robe takođe omogućava potrošaču lakši pristup bezbednom i visoko kvalitetnom proizvodu. Drugim rečima, sloboda kretanja robe čini okosnicu ekonomskog napretka, konkurentnosti i zaštite potrošača na jedinstvenom evropskom tržištu.

Odredbe članova 34. i 35. UFEU zabranjuju količinska ograničenja kao i mere istog dejstva prilikom uvoza i izvoza, između država članica.
„Član 34.
Zabranjena su količinska ograničenja kao i sve mere koje imaju isto dejstvo prilikom uvoza između država članica.“
„Član 35.
Zabranjena su količinska ograničenja, kao i sve mere koje imaju isto dejstvo, prilikom izvoza između država članica.”

Neharmonizovano područje je u fokusu iz dva razloga:
• obuhvata značajan deo tržišta EU, tj. ukupnih troškova privrednih subjekata koje treba da plate prilikom stavljanja robe na tržište;
• utiče i na druge slobode (i članove UFEU) - sloboda kretanja radnika, sloboda pružanja usluga, slobodno kretanje kapitala, državne monopole, državnu pomoć, carinsku uniju, poreske odredbe i dr.

 

Mere istog dejstva kao količinska ograničenja (engl. MEQR)

Pojam „Mere istog dejstva kao količinska ograničenja“ je mnogo širi od pojma količinska ograničenja. Definicija „mere istog dejstva“ precizirana je, takođe, kroz praksu Evropskog suda.

Prva smernica za definisanje mera istog dejstva bila je Direktiva 70/50/EEC, kojom je u članu 2. sadržana lista mera koje mogu imati karakter mera istog dejstva: utvrđivanje minimalnih ili maksimalnih cena za uvozne proizvode, manje povoljne cene za uvozne proizvode, uslovi plaćanja koji se za uvozne proizvode razlikuju od uslova za domaće proizvode, uslovi u vezi sa pakovanjem, sastavom, veličinom, težinom proizvoda koji su drugačiji za uvozne u odnosu na domaće proizvode i sl.

Kasnije je Evropski sud proširio „lepezu“ mera istog dejstva.

 

Tipične prepreke trgovini

Neharmonizovani tehnički propisi, kao i nacionalna netehnička pravila mogu sadržati odredbe koje mogu, pod određenim uslovima (prekomeran opseg npr.), biti identifikovane kao tipične barijere:
a) kad se odnose na cenu proizvoda (npr. fiksiranje cena iznad ili ispod kojih su uvoz ili plasman proizvoda zabranjeni ili ograničeni, i kojima se propisuju profitne marže ili druge komponente cena, itd.);
b) kada zahtevaju licence/dozvole za uvoz ili dozvole za uvezenu robu (npr. licenca za uvoz automobila);
c) kadapristup domaćem tržištu uslovljavaju time da na teritoriji zemlje postoji zastupnik ili predstavnik (npr. zakonodavstvo koje predviđa prodaju određene robe u zemlji tek nakon odobrenja koje može dobiti samo lice osnovano u toj zemlji);
d) kada obavezuju da postoje skladišta na teritoriji zemlje uvoza (npr. zakonodavstvo koje se primenjuje samo na uvezenu robu, koje zahteva da se ta uvezena roba pre stavljanja u promet skladišti određeno vreme);
e) kada postavljaju zahteve za promet uvoznog proizvoda (uslove koji se odnose posebno na oblik, veličinu, težinu, sastav, prezentaciju, identifikaciju i pakovanje, etiketiranje) koji se razlikuju od zahteva koji važe za domaće proizvode ili koje zahtevaju ili podstiču korišćenje određenog tipa pakovanja (oblik, veličina, sastav) za plasman određenog proizvoda, bez obzira na to da li je domaći ili uvozni (npr. zahtev da se neka roba može prodavati samo u paketu sa posebnim obrascem);
f) kada obavezuju privredne subjekte da svoj proizvod obeleže oznakom "Proizvedeno u ..." (obavezno naznačavanje porekla);
g) kada podstiču ili odobravaju kupovinu (od strane pojedinaca ili državnih vlasti) domaćih proizvoda ili daju prednost kupovini tih proizvoda u reklamnim kampanjama (npr. promotivne akcije uz učešće državnih organa koje važe samo za robu proizvedenu od strane proizvođača u zemlji uvoza ili od domaćih sirovina);
h) kada isključuju samo uvozne proizvode, u celosti ili delimično, iz mogućnosti korišćenja domaćih objekata ili opreme ili koje zadržavaju korišćenje tih objekata ili opreme, u potpunosti ili delimično, samo za domaće proizvode;
i) kada uvozne proizvode podvrgavaju kontrolama, osim onih koje su svojstvene proceduri carinjenja, koje se ne sprovode nad domaćim proizvodima (npr. veterinarske, sanitarne, fitosanitarne i druge kontrole);
j) kada dozvoljavaju samo trgovcima koji imaju licencu za proizvodnju ili licencu za veleprodaju da uvoze određenu vrste robe (npr. sistem izdavanja licenci za proizvodnju i veleprodaju određenih vrsta robe, koje samo imaocu licence omogućavaju da uvozi ovu robu);
k) kada stvaraju monopole nad prodajom nekih dobara (npr. duvanskih proizvoda, alkoholnih proizvoda, itd);
l) kada zadržavaju određene robne marke ili nazive samo za domaće proizvode i, ako je tako, pod kojim uslovima (npr. pravila kojima se korišćenje opisa "planinski" rezerviše samo za proizvode pripremljene u vašoj zemlji od domaćih sirovina).

Pored navedenih tipičnih, prepreke mogu biti sadržane u odredbama koje propisuju npr.: obavezu korišćenja samo srpskog jezika prilikom obeležavanja proizvoda; ograničenja oglašavanja za određene proizvode npr. duvan, alkohol, igre na sreću i dr.; ograničenja korišćenja proizvoda (npr. skuteri za vodu, bicikl za vožnju u prirodi, aparati za igre na sreću u određenim prostorijama); obaveze depozita pri trgovini (npr. povratne flaše); oznake porekla, oznake kvaliteta; ograničenja prodaje na daljinu (internet prodaja, poštanske pošiljke).

 

Izuzeci - član 36. UFEU

Odredbe propisa koje sadrže prepreke trgovini mogu biti izuzete od primene odredaba članova 34. i 35. po osnovu člana 36. UFEU:

„Član 36.
Odredbe člana 34. i 35. UFEU neće se primeniti na mere zabrane i ograničenja uvoza, izvoza ili tranzita robe ukoliko se ove mere mogu opravdati po osnovu javnog morala, javne politike ili javne bezbednosti; zaštite zdravlja i života ljudi, životinja ili biljaka; zaštite nacionalnog blaga koje ima umetničku, istorijsku ili arheološku vrednost; ili zaštite industrijske i komercijalne svojine. Ipak, ovakve mere zabrane ili ograničenja ne smeju biti sredstvo samovoljne diskriminacije ili prikrivena prepreka u trgovini među zemljama članicama.“

U cilju prevazilaženja razlika u nacionalnim tehničkim propisima, princip međusobnog priznavanja, koji se zasniva na principu ekvivalentnosti zakonskih odredbi, osigurava zaštitu interesa, kao što je navedeno u članu 36. UFEU, kao i u donetim odlukama suda pravde u vezi sa članovima 34. i 35 EFEU.

Da bi bile izuzete od primene članova 34. i 35. UFEU, ove mere moraju zadovoljiti uslove „testa proporcionalnosti“: nediskriminatorne mere moraju biti restriktivne u meri koja je najmanja moguća kako bi se postigao željeni cilj. To znači da cilj ne može da se postigne manje restriktivnim ograničenjima, ili zabranama koje imaju manji uticaj na trgovinu unutar EU.
Teret dokazivanja da se može primeniti izuzetak po članu 36. UFEU, leži na zemlji članici koja se radi zaštite javnog interesa poziva na član 36. UFEU. Obrazloženje kojim se to dokazuje trebalo bi da sadrži odgovarajući dokaz ili analizu testa proporcionalnosti i adekvatnosti restriktivne mere, sa detaljnim činjenicama koje potkrepljuju potrebu za postojanjem te mere. Ipak država članica ne može da se oslanja na član 36. UFEU radi opravdavanja odstupanja od pravne tekovine EU.

Izuzeci po osnovu sudske prakse - obavezni zahtevi

Preduzeta mera od strane nemačkih vlasti, u slučaju „Cassis de Dijon“, prema presudi Suda predstavlja meru istog dejstva kao količinska ograničenja, te je ovaj slučaj potvrdio mogućnost da nediskriminatorna mera predstavlja prepreku slobodnoj trgovini. Ipak, kroz ovaj slučaj u sudsku praksu uvodi se još jedan princip:

„U odsustvu zajedničkih pravila (na nivou jedinstvenog tržišta) u određenoj oblasti, zemlje članice mogu same ustanoviti pravila u toj oblasti i ta pravila će važiti na teritoriji te zemlje članice. Prepreke u trgovini koje nastanu kao rezultat različitih nacionalnih pravila u određenoj oblasti moraju se tolerisati/prihvatiti sve dotle dok su pravila u zemljama članicama neophodna kako bi se zadovoljili obavezni zahtevi za zaštitu javnog zdravlja i zaštitu potrošača, realizaciju efektivne zaštite industrijske svojine ili pravičnih trgovačkih transakcija.“

Takođe, Evropski Sud prihvata obavezne zahteve („mandatory requirements“) za realizaciju napred navedenih ciljeva (zaštita životne sredine, zaštita potrošača) i drugih zahteva kao što su poboljšanje uslova rada, poboljšanje dobrobiti životinja ili npr. kulturnim ciljevima, održavanje raznolikosti i slobode štampe, pravičnosti komercijalnih transakcija, sistem socijalne zaštite, bezbednost na putevima, borba protiv kriminala, itd.) samo ukoliko su isti razumni i racionalni, s tim što se u svakom pojedinačnom slučaju ceni racionalnost ovih zahteva. Takođe treba istaći da obavezni zahtevi nisu iscrpljeni kroz slučaj „Cassis de Dijon“, te da se uvek mogu pojaviti novi zahtevi.

Izuzetke od primene člana 34. i 35. UFEU po osnovu obaveznih zahteva treba razlikovati od izuzetaka po osnovu člana 36. UFEU. Naime, institut „obaveznih zahteva“ primenjuje se isključivo na mere kojima se ne vrši diskriminacija uvoznog u odnosu na domaći proizvod.

Ilustracija pozivanja na obavezne zahteve za realizaciju zaštite potrošača, kako preduzeta mera ne bi potpala pod član 34. UFEU, predstavlja slučaj Evropske komisije protiv Nemačke (Case 178/84, Commission of the European Communities v Federal Republic of Germany). U ovom slučaju, nemački zakon zabranjuje prodaju pića pod nazivom "pivo", koje je zakonito proizvedeno u drugoj zemlji članici, ukoliko to piće ne sadrži isključivo sastojke koje predviđa nemački propis (ječam, hmelj, kvasac i voda).

Na ovaj način nemačke vlasti žele da zaštite potrošače koji pod terminom „pivo“ podrazumevaju piće sačinjeno od napred navedenih sastojaka. Sud je odbio argument Nemačke obrazlažući da se potrošači mogu zaštititi na manje restriktivan način: adekvatnim oznakama sastojaka piva na ambalaži može se postići cilj da potrošači budu obavešteni o sadržini i kvalitetu piva i na osnovu toga odlučiti da li će ga kupiti ili ne. Istovremeno, ovakvo postupanje ne bi imalo negativan uticaj na slobodnu trgovinu između zemalja članica.

Dakle, odredbe propisa koje se mogu opravdati su:
• samo odredbe nedisrkriminatorne prirode;
• na osnovu člana 36. UFEU ili na osnovu sudske prakse Evropskog suda pravde – tzv. (mandatory requirements) obavezni zahtevi;
• koje su proporcionalne ciljevima (rizicima);
• gde može da se dokaže neophodnost odredbi.